О ПЛАНИРАЊУ И ИЗГРАДЊИ

Vesna Cvetkovic Dveri Zvezdara Photo

Апсолутни хит ове недеље је, додуше мало измењеног текста: ,,Хајде Јано законе да мењамо, да мењамо, тајкунима све да поклањамо…“

Ко ће коме, ако не свој своме, а чији смо ми? Ми имамо право да знамо све неважне ствари које се дешавају код нас и у белом свету, али не знамо да ли је, када, где и да ли је уопште било јавне расправе пре доношења неког закона. Да ли је ико, сем њих, могао бар да каже своје стручно мишљење, да ли је нека од заинтересованих група грађана могла бар да да свој коментар? Дакле, наставља се са старом праксом да се јавне расправе одржавају тајно. Само најупорнији, после пуно покушаја и лутања, открију где се одржава оваква манифестација безобразлука, ароганције, безобзирности у стилу, ,,може нам се“ да продајемо, поклањамо (провизију узимамо) и издајемо земљу.

Споменула бих сада Закон о планирању и изградњи, који је од оне варијанте из 2003.г. до данас доживео више измена, а које су све биле на нашу штету.  Ми грађани, ако нешто желимо да знамо, мимо онога ,,верујте нашим очима“ морамо да се довијамо да би само дошли до информација, као што сам ја,  ово о чему пишем, чула од, не смем да кажем кога, али имам у ту особу пуно поверење, добро је информисана и креће се у ,,неким круговима“. Сви напори да се овај Закон измени, као и сваки пут, правдају се  хвалоспевима како ће се олакшати добијање грађевинских дозвола, али уз једну позитивну измену иде пуно њих које ће нас упропастити. Тако је било 2006, 2009, па је покушано и 2013, али је повучен из процедуре јер је Влада била у оснивању и није била довољно јака да прогура ове измене Закона. Опет се ове радње предузимају у време годишњих одмора, ево сада, када се страни посматрачи, дипломате и други, спремају за годишњи одмор и нису у пуном капацитету да реагују, не због нас, већ због пословних људи из својих земаља, којима желе да издејствују неке уређене услова пословања. Оно што нас треба да брине, али како, када и не знамо шта се спрема, јесте, да ће ове измене Закона о планирању и изградњи омогућити поклањање државне имовине „пословним људима“ који су тако успешни и све богатији, али не зато што су они много способни, већ што ће отети од нас. Корист ће имати само они који су и до сада имали ту привилегију, али то напокон треба и озаконити, да се зна ко је ко, чији су живот и дело вреднији од наших.Деца и унуци комуниста, оних што су побили, протерали, покрали, ојадили српског домаћина, настављају „занат“ својих дедова. Да нас нису ,,гулили“ ових 70 година, где би нам сада био привредни раст.Колико смо ми богата земља, кад још увек има шта да се отме?

Закон о планирању и изградњи катастрофалнији је и гори, него и један до сада, а на њему ради група највећих злочинаца на овим просторима. Циљ им је да овај Закон поништи све добре одредбе неких других закона, који се тичу питања својине. Ради илустрације, навела бих колизију одредаба Закона о планирању и изградњи и Закона о јавној својини из 2011. Овим другим законим предвиђено је да  пре отуђења неке државне имовине, питају да ли је дата сагласност од Дирекције за имовину РС, која се даје само ако та имовина није евидентирана за повраћај, по Закону о пријављивању и евидентирању имовине одузете после Другог светског рата из 2005.године. Па се тражи информација да ли постоји сагласност Владе РС, а ако је у питању пољопривредно земљиште, исто се тражи од Министарства пољопривреде. Како овај Закон уређује отуђење државне имовине, а Закон о планирању и изградњи ништа од тога не поставља као услов, то уноси забуну. Законодавство треба да уреди наш живот и деловање, да омогући да функционишемо боље и лакше, али, види врага, код нас раде све супротно. Тако, када се ја жалим неком надлежном органу, да је на катастарским парцелама, које су пријављене за повраћај по Закону о реституцији, извршена конверзија, што није смело да се деси, јер имам доказе и из 2005. и из 2012. да су знали да постоје стари власници, они ми одговоре да је конверзија урађена по Закону о планирању и изградњи. Извуку одредбе закона који им одговара, што да не, кад један даје једну могућност, а други другу, па онај ко је на власти лепо може да изабере шта му одговара, шта ја ту имам да досађујем и да се жалим.

Као једна од измена овог много пута преправљаног закона, да што више одговара тајкунима, је и та која каже:(извињавам се нисам правник, можда нешто нећу формулисати баш прецизно)„Даном ступања на снагу овог Закона, неће се примењивати одредбе других закона и прописа, који су у супротности, са одредбама овог Закона, осим Закона о заштити животне средине.“ Супер, више нећу моћи ни да се жалим. Ионако немам више пара за адвоката, па ми је законодавац решио горући проблем, тако што ме је лишио могућности да га решим у своју корист. Благо нама код овако обзирне власти, па знају они колико су смањили плате и пензије, а о нама незапосленима да и не говорим. Мој муж, штедљиви домаћин,  лично ће им се захвалити једним уљудним писмом, што су ме опаметитли.

Тек што сам лишена размишљања о претходном, она иста особа дошла ми је са новом вешћу. Постојала је и ранија та пракса, али сада би то могло, са овим Законом, да поприми стравичне размере. Можда неко и зна, ја до скоро нисам, да на врху Копаоника, тамо где људи иду због планинарења и скијања, постоји на хиљаде хектара грађевинског земљишта. Лепо су се на време досетили да га припреме за потенцијалне градитеље, да мало раскрче шуму и направе оне ,,фине грађевине“ које ће до ужаса довести и биљни и животињски свет, али не и ове људе „прогресивних“ схватања. Још једна измена односи се на то да ће се оставити „широм отворена врата“ да се преко ноћи неограничене површине шумског и пољопривредног земљишта претворе у грађевинско, а све у хармонији са општевладајућим правилима насиља, узурпације и приватизације. Замислите само шта би било, ако би неко проценио да би имао већу личну добит, ако би се плодне војвођанске оранице претвориле у грађевинско земљиште. Што да не, роди му се идеја,  увозићемо храну или ћемо јести оне таблете за астронауте, није важно, само нек се мени ,,коте парице“.

Док ми се од овога још вртело у глави, дотукла ме је још једним детаљчићем. Сви ми знамо како је нама грађанима, када нешто желимо да зидамо на својој земљи, да нешто дозидамо, можда мало дотерамо. „Господа тајкуни“ (тајкун је изведено од кинеског велики господин, негде сам прочитала) могу да поднесу захтев за градњу, да граде и оставља им се рок од 12 месеци да донесу доказ о извршеној конверзији. Добро, шта ако се конверзија не одобри, а објекат је завршен? За њих нема проблема. Ја међутим, почињем да размишљам од габариту оне псеће кућице, пас је велики, да ли је требало да тражим неку дозволу, мислим да би мене и за то казнили, само не види се са улице, а надам се, комшије ме неће тужити надлежнима.

Боље је живети у незнању или можда није. Тренутно ме боли глава па не могу исправно да просуђујем.

Недеља није далеко, шта ће се све усвојити кроз измене Закона о планирању и изградњи видећемо, на које ће нас све начине завити у црно. Да  је само овај Закон у питању „ни по јада“, то је пракса, све се ради у корист наше штете. Него шта ја ту мрачим, можда је боље да се опустим уз неку „фину“ страну серију. Ах, да и проредићу виђања са некима, кад ме после сваког нашег дружења боли глава. (А ви слободно следећи пут немојте да читате моје писаније.)

Збогом!

Весна Цветковић

Bookmark the permalink.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *