Породица на окупу уз рад

Подаримо млађима могућност, да осете прелепи дух заједничког доприноса и потребу да буду носиоци побољшања околности кроз рад, да не би чекали да то неко надомести мимо њих, мимо њиховог задовољства за пружено стварање!

Porodica na okupu Dveri Zvezdara Photo

Врло често знамо шта нам је од благодети овога света потребно. Понекад немамо све, што истински желимо. Питамо ли се у вртлогу ужурбаног света, имамо ли кад да застанемо и кажемо себи, „Зашто ми је жеља осујећена? Како сам баш на овом смеру? Шта кочи, моје посве, добре намере?“ Тешко је одговорити на све ово, па ваљда зато постајемо инертни.

Створени смо да радимо, стварамо и мењамо окружење и свет на боље. Свакако, не сами, јер човек је друштвено биће. Не може нам онда промаћи чињеница, да је заједница, као појава јако битна за људско развијање и рад. Основно заједништво свих друштава – и познатих и непознатих – јесте породица! Мирно и без превише објашњавања, можемо наслутити, све у породици почиње. У тој „ћелији“ се учи; учи се на који начин се према другима треба односити, како и зашто треба радити, учимо да дођемо до подршке и како да подржимо…

Веровали или не, радан, здрав и задовољан човек је плод доброг породичног окружења у коме је стасавао и могао први пут да уочи заокупљеност старијих чланова, неким послом, причом, па и бригом и тугом. Кад ваљано све размотримо, све ове ситуације су потребне, како би се кроз њих са другима саображавало. Темељи на којима ће „нићи“ радна заједница, која доприноси се изграђују у најранијем добу, код деце. Најбољи начин да се то постигне је да се ужа и шира породица, па чак и читаво окружење, посвети показивању неке активности деци. Међутим, то никако не сме бити пуко окупљање и наређивање, већ добра стара одмереност и љубав према показаној вољи детета, за сарадњу.

Можда кад говоримо о сарадњи, звучи превише озбиљно, али ако својим малишанима организујемо рад кроз игру, доћи ћемо брже до разумевања смисла улоге, из дечјег угла, коју сваки појединац има. Осећам потребу да се још једном осврнем на „игру“. Није пожељно да дете рад доживљава као игру, већ да кроз играње схвати рад! Пазимо на ту значајну разлику, али се свакако окупљајмо са децом и у игри и у раду, и у раду кроз игру. Чувајмо „дете“ у себи; али не да бисмо сачували лепршавост и неозбиљност, већ радозналост, поверење, храброст да покушамо, честитост, праштање, жељу за креирањем и успехом. Кад све поменуто спојимо са радом и стварањем, тек онда можемо говорити о неприкосновености залагања за побољшање услова за будуће дане.

Од личног успеха, је једино снажнији, племенитији и бољи – заједнички успех! Пут до таквог једног дивног циља, може и треба, показати и учврстити породица. Оно где сигурно нећемо погрешити, ако развијамо код својих малишана, је љубав према раду, а поготову, према раду у међусобном помагању, које може бити многима на корист. Када о оваквим стварима, заподенемо
дискусију, обично се намеће питање, како ћемо све то? Није добро правити рецепте, али позабавимо се са неколико примера.

Сећам се, врло добро… Своје предшколске дане нисам проводила у вртићу (добро, само пар месеци, али тога се мање сећам). Чували су ме очеви родитељи. Било је места и игри и слободним активностима, али и простора за рад. Да, окупљали смо се око послова. Врло важан задатак ми је био поверен – да скупим зрна кукуруза, које падају поред посуде, док одрасли пресипају. То није тешко, али смо сви заузети око истог посла, заједно смо; дете (било које), на тај начин учи, гледајући како одрасли обављају послове, има своју улогу, осећа да је допринело, тако ствара слику о себи, а види резултате туђег рада. Пожељно је и да одрастао човек, упути детету помоћ у раду и похвалу након учињеног.

Ово је прича из архиве – не шалим се! Мало је данас оваквих послова. Где да се окупља савремена градска породица? Око компјутера? Не бих рекла. Но, ево једне идеје: многа деца, данас не знају како се праве оне фине ствари од теста, помозите им, придружите им се ако нисте вични овом занату, деца то већ некако пробају (не заборавите они су исконски упорни и храбри). Ангажујте целу породицу, када је у питању чишћење стана и најмлађем детету, које је тек проходало дајте неки задатак – задужите га да чува ваш прибор за чишћење, док телефонирате. Оно ће се осетити, потребним, важним и полако доживљавати породицу, као нешто нераскидиво, као другарство на које се може ослонити, али и бити ослонац.

Мислимо о томе шта све можемо стварати заједнички. Посветимо се раду и оживљавању подршке, нових искустава, старих и заборављених активности. Окупимо се и са породицом и са комшијама у раду. Поведимо децу са собом и за трен ока, кроз дружење и рад, можемо имати чистији парк, нову руком направљену играчку, засађено дрво, мирисна пецива, кућу богатију цвећем и разним рукотворинама, направљеним уз договор…

Сигурније се осећају и одрасли, радећи заједно са другима, а деца понајвише. Док радите заједно са неким, можете питати ако имате недоумице, можете помоћи другима кад застану, створити атмосферу подршке, важности суделовања, осећај припадности и доприноса заједници… Све су ово лепе хришћанске особине, које се ретко подстичу у породицама, школама, а понајмање на телевизијама!

Да бисмо као људски род напредовали, потребна је жива реч, „рука“ подршке, усредсређеност на ширу заједницу, наше боље сутра и боље дане за нашу децу, потребно је да научимо да се радујемо животу! Никако ово све човек неће моћи сам, као јединка, макар себе називао и јединственим. Све почиње из породице, то нам је прва степеница. Подаримо млађима могућност, да осете прелепи дух заједничког доприноса и потребу да буду носиоци побољшања околности кроз рад, да не би чекали да то неко надомести мимо њих, мимо њиховог задовољства за пружено стварање!

Биљана Миленковић

Tagged , , . Bookmark the permalink.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *