Реституција као развојни пројекат за Србију

Ако се имовина врати власницима, мање ће моћи да се краде, а отварала би се нова радна места.

04.09.2012.

На доношење закона, којим ће се имовина, одузета после II светског рата, вратити првобитним власницима, који су је поштеним радом створили, чекали смо борили се за то више од 10 година, али најтачније је рећи чекамо то 70 година. Зато овј текст може да буде само кратак осврт на ову тему.

Закон о враћању имовине и обештећењу објављен је у „Службеном гласнику РС“ бр. 72/2011 од 28.09.2011.године, а подношење захтева почело је тек 01.03.2012.године. Предходио му је Закон о враћању имовине црквама и верским заједницама објављен је у „Службеном гласнику РС“ бр.46/2006 од 02.06.2006.године, а примењује се од 01.10.2006.године, као и ПЗФ Закон којим је од 1990. године враћана имовина сељацима и занатлијама, којима је без накнде одузето пољопривредно земљиште.

Упркос великом противљењу и најцрњем сценарију, који су смишљали противници реституције, овај Закон се примењује без проблема. Имовина црквама се враћа у натури, без икаквог трошка за државу. Где није могуће вратити у натури одузету имовину, даје се нека друга слободна имовина по договору. Опет без икаквих драма, трошка или проблема. Тако би требало да буде и у случају нас грађана и наше имовине одузете после II светског рата у процесу примене преко 40 разних прописа о одузимању по разним основама.

Проблем виде само повлашћене структуре из власти и са њима повезани разни лобији. Реституција је изузетно важна за враћање поверења у правну државу и приватну својину, за успостављање имовинске и правне сигурности. Ово је био и остао предуслов за привредни опоравак.

У структури онога што стари власници потражују 97% је земљиште, било као пољопривредно, грађевинско или шумско. После евидентирања одузете имовине, по Закону о евидентирању у периоду 2005-6. године, Дирекција за имовину РС добила је увид у то да се потражује свега 20% онога што је одузето, а то опет представља мање од 5% државне имовине РС. Ми грађани, који потражујемо имовину предака, генерацијама стварану, о свом трошку, за државу дужника, пописали смо део државне имовине.

У току је пријављивање за повраћај имовине по Закону о реституцији и процене су Агенције за реституцију, на основу динамике подношења захтева са валидном документацијом, да ће бити много мање захтева, него што је било предмета по Закону о евидентирању. Морам да поновим опет о свом трошку, јер део документације не можемо добити без надокнаде, ми финансирамо државу дужника и поново плаћамо прибављање документације. У периоду 2005 – 2006. у Дирекцију за имовину стигло је око 140.000 предмета, иза којих стоји исто толико породица старих власника. До данас по Закону о реституцији, када је неопходно документовати и доказати своје право, имаћемо извесно је много мање потражилаца. Биће то далеко испод 5% имовине РС. Па зашто су онда отпори власти и са њима повезаних структура, тако жестоки и код доношења и сада код примене Закона.

Одговор је свима знан. Ако се врати првобитним власницим, мање ће моћи да се поклања које каквим, са влашћу повезаним структурама, да се присваја, ко како хоће и да се убира профит од уступања, издавања, поклањања. Пуне се већ препуни приватни џепови, док кроз буџет дува промаја од силних рупа. Багателише се и развлачи као „Алајбегова слама“ наша заједничка, државна имовина. Ту се решење налази у задуживању код разно разних крвопија . Због чега понављати стално тај губитнички сценарио када је реституција најбољи развојни пројекат за Србију. Потребна је само политичка воља да се спроведе реституција.

Посебан је проблем што државна имовина није пописана, јер је као таква без титулара идеална за отуђење. Још давне 1995. године донет је Закон о средствима у својини Републике Србије, који је предвидео рок од 2 године да се тај процес заврши, али ни до данас то није окончано. Ми грађани, потомци оних вредних људи, који су поштеним радом, кроз генерације, стицали имовину и били на корист и својој породици и Србији, знали би смо да запослимо себе, чланове својих породица и по мери својих пословних могућности и многе друге незапослене.

Када би нам се омогућило да радимо и зарадимо, па да онда плаћамо порезе и све остало што треба по законима ове земље, да пунимо буџет. Тек, сада кроз процес реституције, Србија добија праве пореске обвезнике. Ми ћемо плаћати реално разрезане порезе, за разлику од већине оних фирми, за које се измишљају пореске олакшице а и сам порез им се зарачунава на вишеструко умањену основицу, него што је реално потребно обрачунати. Држава треба да подржи оне који раде и стварају додатну вредност, да њима излази у сусрет.



У „Блицу“ од 20. 07. 2012. могли смо прочитати једну од много забрињавајућих процена: „Бечки институт за међународне економске студије изнео је процену да ће Србија у 2012. бити у благој рецесији, БДП ће највероватније забележити пад од 1%, а стопа незапослености достићи ће високих 27%.“ Ово би знатно било ублажено када би се реституција што пре спровела, у смислу натуралног повраћаја имовине и кроз натуралну супституцију, тј. замену, где није могућ повраћај баш те потраживане имовине. Није никакав проблем јер постоји пуно државне имовине која је слободна, нико је не потражује, нико на њој не ради. То је као плодна ораница зарасла у коров.

Брзо спроведена реституција, то би био најбољи развојни пројекат за Србију.

У супротном, и даље ће се наствити опадање привредног раста, биће све већа незапосленост, умножаваће се социјални проблеми, повећаваће се задуженост. Анализе кажу, (извор новине „Блиц“ од 06. 06. 2012) да смо са уделом у издацима из буџета од 14% издатака за пензије и 12,6% за плате у јавном сектору, на другом месту иза Италије са 14,9% за пензије, а на неславном првом месту за плате, испред Словеније са 12,4%, или Мађарске са 10,8%, Румуније са 9,6% издатака за плате у јавном сектору. Потребна је само политичка воља да се крене у бољи живот. Могућности је пуно, ми смо вредан и паметан народ, способан за привредни опоравак, само кад нас не би ови у власти стално вукли ка дну, као камен око врата.

Пред нама је сада наставак борбе за измене и допуне Закона, да би се, као у Закону о реституцији за цркве и верске заједнице и у ПЗФ-у, и за нас грађане омогућила супституција. тј. заменска реституција. Земљиште је у фокусу, зато јер површински гледано у структури потраживане имовине, оно чини преко 97% оног што потражују грађани, верске заједнице, задужбине и други.

„Без супституције, Закон о повраћају имовине и обештећењу нема смисла. Држава има довољно имовине за повраћај у натури и кроз супституцију, а не да оптерећује пореске обвезнике.“ Држава Србија у свом власништву има бар 30 пута више шумског, 20 пута више грађевинског и можда дупло више пољопривредног замљишта у односу на оно што се потражује, поготову што је пријављивање почело тек у марту 2012. и евидентно је по динамици подношења захтева да ће их бити много мање него што се очекивало и често преувеличавало од стране противника реституције.

Пред крај навешћу део интервјуа објављеног у новинама 18.09.2012. где Миле Антић координатор Мреже за реституцију, која се једина искрено бори за повраћај имовине, каже: „Не постоји ниједан рационалан, смислен, економски, правни, социјални разлог за спречавање супституционе реституције, осим нескривене жеље законописца да на све начине спречи реституцију материјалних непокретности – непрекидно инсистирајући на „обештећењу“ за одузету имовину, које је финансијски терет и за државу и све њене пореске обвезнике и будуће генерације. Свако спречавање реституције материјалних непокретности значи онемогућавање приватне иницијативе за рад на тој враћеној непокретности, спречава економску независност појединца од власти, а то такође морају бити циљеви реституције.

Кључни разлог зашто власт на све могуће начине онемогућава реституцију одузете имовине је спречавање пописа укупне државне имовине – јер је као непописана и без титулара идеална за отуђење.

За непописану државну имовину знају они, који је крију од евидентирања – власт на свим нивоима.“

Весна Цветковић
члан удружења грађана Мрежа за реституцију и саборац Двери

 

Bookmark the permalink.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *