Странчарење, а не демократија

Странчарење је све оно негативно што видимо у свакодневном животу, а што се подводи под термин демократија.

26.09.2012.

У времену у коме је реч „демократија“ постала политички и културолошки магични израз који покрива све што је нејасно, када се та реч не сме ни по једном основу ставити под знак питања, сматрамо да је потребно да проучимо тај појам са другог становишта. Неки кажу да је демократија владавина народа, поштовање процедура, поштовање људских права. Тумачења има још, на њима вредно раде идеолози либерализма с намером да под овај термин подведу све своје либералне новотарије које често нису у складу са природним вредностима на којима треба да почива људско друштво. Међутим, постоји нешто што либерални теоретичари занемарују и стављају у други план, али чиме се и вешто користе за сопствено политичко напредовање. То је странчарење. Странчарење је, у ствари, све оно негативно што видимо у свакодневном политичком животу, а што се подводи под термин „демократија“.

У протеклој години поново смо, као и много пута у последњих двадесет година, били сведоци странчарења, у разним облицима: од предизборних обећања до постизборних савеза, затим рушења склопљених коалиција, а све то праћено расподелом плена у виду министарских места, положаја државних саветника, директора јавних предузећа, чланства у управним и надзорним одборима.

После овогодишњих избора је на свим нивоима власти, од врха државне управе до последњег постављеног чиновника у општини, дошло до озбиљних разговора о променама, али не политике већ кадрова. Најпре је изгледало да ће однос снага остати исти јер су владајуће снаге победиле. Али, десило се да су убрзо већину склопили нови победници, што је значило да је потребна нова подела колача власти. Јавност је, част непристрасним изузецима, све то посматрала мирно, као нормалну ствар у политици. Једино је страначку изборну жабокречину мало усталасала изјава једног од страначких лидера, да ће се извршити департизација, односно да ће се директори јавних предузећа бирати на конкурсу, а не по страначком кључу. Међутим, од тог обећања после избора није много остварено, а и ако буде, сигурно неће бити суштински и на свим нивоима јер систем каже да странке морају да удоме своје људе.

Непоштовање стручности

Све изнето и није толико интересантно као појава јер није ново, али је занимљиво са становишта теоријског посматрања страначког система. Кључно питање је да ли је добро да странке постављају своје кадрове на јавне функције, или је боље да се постављају стручни људи, који једино својом дипломом и радним искуством, а не и страначком књижицом, гарантују своју компетентност.

Неке странке полазе од тезе да је оснивач јавних и комуналних предузећа држава односно Влада или локална самоуправа (град, општина) и да она има право да поставља њихове директоре, који морају њој да одговарају. Они веле да не могу да се постављају „неки менаџери“ који ће „да раде шта хоће“ већ личности које ће морати да слушају власт. Ако се не удубимо у проблем, ово објашњење може да звучи крајње прихватљиво. Али постоји и другачије мишљење. Најпре, било ко да буде постављен на неку функцију, мора да полаже рачуне ономе ко га је поставио, рецимо локалној самоуправи, а мора и да поштује законске прописе, и самим тим не може да ради шта хоће.

Онда следи питање: ко ће боље обављати дужност, да ли особа која је постављена само зато што је поделом функција то место припало некој странци, или особа која је изабрана на конкурсу, и за коју гарантује само његова/њена способност? На ово питање је одговор крајње једноставан и лако уочљив. Од стручности не може да постоји боља квалификација. Теоретски, може и странка да постави компетентне људе, али се то у пракси не дешава често. Дакле, сасвим је природно да на челу неког јавног предузећа, које обавља послове за обичне грађане, буде менаџер/економиста, који ће за свој рад одговарати и пред законом и пред Управним одбором.

Сличан проблем се јавља и са чланством у управним одборима, који су потпуно у страначким рукама. Чланови добијају лепе дневнице (хонораре, плате, како год), а заузврат мало раде и немају велику одговорност. Знамо да су њихови приходи у протеклим годинама били велики, на пример у једном великом државном предузећу износили су око 1000 евра, у другом око 600 евра месечно, а има и много већих, што се понекад и објави у штампи, али углавном се о томе јавно не прича. Нико и не пита да ли су чланови управних одбора стручни да управљају, а они у надзорним да надзиру рад неког предузећа. Довољно је да су чланови странке.



Мотив за бављење политиком Н3

 

У оквиру ове приче, може да се постави још једно битно питање: зашто се неко толико намеће да буде носилац власти, када се зна да је држава у великој кризи и када труст најбољих мозгова не би могао скоро да је опорави? Зашто, на пример, видимо туче одборника по разним општинама када се прави власт? Откуд толика брижност за интересе грађана, што се папагајски понавља?

Одговор је једноставан: политика може добро да се уновчи. Само плате изабраних народних представника и лица која они постављају довољне су за угодан живот, поготово у Србији и поготово у условима економске кризе. Ако је просек примања око 40.000, ако је 25% људи незапослено, онда је примање вршилаца власти на локалном нивоу од 80.000 (начелници разних служби) до 160.000 (председник општине) више него идеално.

Слично је и на републичком нивоу. Само због такве плате, без других бенефиција, неко ће да уради све што се од њега тражи, па и да се потуче са политичким противником. А следе и многе друге могућности за материјално напредовање, незаконито и законито: корупција, запошљавање рођака и пријатеља, коришћење разних погодности које доноси учешће у власти (аутомобил, канцеларија, секретарица, комоција…) што узрокује појаву осећања моћи код неког, до јуче непримећеног, малог човека који се издигао на друштвеној лествици само зато што се учланио у странку и у њој био послушан. Никакве друге способности он не мора да има. Довољно је да зна лепо да прича, да уме да се наметне људима, и ето рецепта за леп живот наредне четири године. И они мали људи који неће имати ту срећу да постану неко у власти, прилазе странкама искључиво због материјалних интереса, да зараде неки динар у кампањи лепећи плакате и делећи летке.

Све то је, свакоме ко иоле прати политичка збивања, јасно, али се нико против тога суштински не буни. Само по која странка, када је у опозицији, каже понешто на ту тему, али када дође на власт наставља по старом. И она мора да удоми своје кадрове, али и да онима који су финансирали странку подари неко лепо место са кога могу да врате уложен новац и да зараде, или им се то омогући на неки други, законит или незаконит начин. Како другачије описати случај у коме, на пример, привредник уложи 50.000 евра у изборну кампању неке странке? Да ли је он то урадио због идеолошких разлога, зато што је филантроп и што му је судбина Србије на првом месту? Ако сте наивни, верујте у то. Он очекује нешто заузврат. Бар да дуплира уложени новац. Тако се бављење политиком може подвести и под вид банкарства. Са све каматом.

На крају може да се закључи да политичке странке постају саме себи битне, односно оне постоје само због себе. Круг је затворен – неко најпре ради за странку, да би онда странка радила за њега. Заклињање у велике државне интересе, у борбу за остваривање народних интереса и интереса грађана, тако остаје само предизборни маркетинг, лепа прича за наиван свет, за ону гласачку машину која омогућава лагодан живот. Тек понеко из страначких елита размишља на државотворни начин и не бави се политиком зарад личних материјалних интереса, а на локалном нивоу, таквих који мисле само на развој своје средине, још је мање.

Многи од оних које гледамо у испегланим емисијама док врше власт, када су представљени скоро као идеални, после силаска са положаја бивају на мети слободних критика. Многе прљавштине избијају на видело, афере сустижу једна другу, покрећу се судски процеси. Схвата се да су њихова некадашња заклињања у народне интересе била само параван за простачку крађу државног новца и повећавање банковних рачуна, за намештање послова властитим и предузећима својих рођака и пријатеља, за бахато и нерационално трошење буџетског новца.

Странчарење или нешто друго?

Формално гледано, на ове процесе не може да се стави никаква примедба јер је закон дао народу могућност да пренесе право одлучивања у руке својих представника. То је систем кога зову демократским. Али то је и могућност за странчарење. Као људи који сматрају да политика треба другачије да се води, ми имамо право да се запитамо: где је ту народ који је на изборима заокружио број? Докле ће се народ опредељивати за странке на основу предизборних манипулација? Докле ће демократија да означава прљаву игру политиканата, оличену у превари грађана због ситног себичног интереса увећања личног богатства? Докле ће се под фирмом борбе за интересе грађана вршити бескрупулозна пљачка народне имовине? Да ли ће се политичари извлачити само одласком са власти, или ће они који су злоупотребили власт коју им је народ дао стварно бити процесуирани?

Једно је сигурно. Суочени са свим наведеним лошим особинама система који почива на духу странчарења, можемо да извучемо закључак: Србији је потребно нешто друго – систем ослобођен странчарских особина, заснован на начелима саборног одлучивања и поштовања стручности, утемељен на хришћанском моралу и ослобођен свих извитоперених либералних учења. Србији су потребни људи који ће се политиком бавити због општих, а не личних интереса. Такви се окупљају у новом Покрету сутрашњице.

Зоран Павловић

Bookmark the permalink.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *